Moja tetka Sonja je uvijek bila posebno stvorenje. Od malena. Za djurdjevdan bi napunila 70 godina, da je živa. Rano je otišla od kuće, radila u Zagrebu. U Švedsku je došla početkom šezdesetih. Stalno je živjela u Štockholmu. Nije imala djece tako da smo mi svi bili kao njeni. Pogotovo ja.
Kad sam došla ovamo, često sam bila kod nje. Ona je živjela sama u centru Štokholma. Jednom me je pozvala da dodjem i zamolila me da napravim kolače pošto je ocekivala posjetu svog advokata, a moja Sonja nikad nije pravila slatko.Ja pogledam stanje u frižideru i vidim ima šta mi treba za Mokri kolač , kako ga je ona zvala.To je patišpanja sa slatkim zalivom, kremom od vanilije i umućenim bjelancetom.
Ona je otišla u radnju a ja se dam na spremanje. Nadjem tepsiju, ispečem patišpanju. Zalijem.Sredim i sve ostalo. Torta ispala fantastična.Kad se moja Sonja vratila, pita je li gotov kolač. Jest, rekoh. Kaže daj da probamo kakav je. Izrežem po komad.Jedemo mi i uživamo. Odjednom, nadjem dlaku. Prvu drugu treću. Tako i tetka. Zamisli se pa će : "Jesi ti prala tepsiju". Rekoh nisam. "Bem te ludu, ja u njoj držim moje VIKLERE!"
Skočismo obe ko metak. Prebacim kremu i šne i okrenem patišpanju, a ona se crni od dlaka Brže bolje je bacim u smeće. Odlučimo da ipak poslužmo kremu sa piškotama, jer smo bile sigurne da je kosa zacrnila samo patišpanju.
